Pisanje je moj izazov, štrikanje mi baš i ne ide mada sam pokušavala…
Trebalo mi je toliko vremena da sakupim hrabrost i počnem da pišem.
Srećna sam što mogu da kažem, da ovaj članak pišem povodom stotog teksta koji sam napisala za Iskru. To je puno reči, puno ideja i puno naučenih lekcija. Želim da proslavim svoj stoti članak, tako što ću sa vama da podelim iskustva.
Posmatram sve ovo što se dešava iz vizure od pre par godina…
Sedim pred belim papirom i pokušavam da iscedim iz sebe samo jednu, jedinu kap kreativnosti (nešto kao suva drenovina u to vreme). Počinjem, odustajem, čini mi se da nikada neću ništa napisati (bar ne smisleno). Onda, u naletu inspiracije, rađa se moj prvi članak o stresu, a nakon toga samo tišina.
Pisanje mi je nekada predstavljalo veliko zadovoljstvo.
Toliko vremena je prošlo od tada…
- Šta se dešava?
- Da li sam još uvek sposobna da svoje misli prenesem na papir, a onda ih pustim da same krče svoj put?
Napadali su me razni strahovi (pravila sam se da ih ne primećujem), a onda bi me grizla savest što sam podigla sajt i on tako stoji nasukan kao olupina u virtualnom svetu. S vremena na vreme iz mene je provirila i neka ideja…
A onda se jednoga dana slika posložila sama od sebe. Počela sam da radim. Preradila sam sve stranice na sajtu (na koji sam maltene i zaboravila), tako da odgovaraju SEO standardima.
SEO, Google i tvrdoglavost
Kakva je to muka bila… Iskru je pravio Milan (suprug) – potrošio je gomilu živaca kako bi mi pojasnio one osnovne stvari koje bi trebalo da znam – da me osposobi da se sama staram o sajtu, bar u nekoj meri.
Oko SEO-a se posebno namučio. Razumela sam da moji članci treba da se sviđaju Googlu i (da bi me Google indeksirao i dobro pozicionirao; kako bih završila na prvoj strani Googla i drugih pretraživača). Ja nepokolebljivo tvrdoglava, kakav bre Google kakvi bakrači, ja hoću da radim članke koji će se meni sviđati, baš me briga za tamo nekog Googla. I tako je to trajalo i trajalo, i samo zahvaljujući njegovoj upornosti i jakim živcima, uspeo je da mi pokaže, da mogu da pišem članke koji će biti po mom ukusu, ali će se dopadati i Googlu.
- Super, sviđa se meni sviđa se Googlu, ali da li će se ovi tekstovi svideti čitaocima?
- Da li će uopšte privući pažnju?
- Šta čitaoci imaju od ovih članaka?
- Da li će biti onih koji su zainteresovani da svoje vreme provode na stranicama tamo nekog sajta koji ja pišem?
Pisanje kao misaona imenica
Trebalo mi je da verujem da neko želi da pročita ovo što sam napisala, kako bih se otisnula u ove vode. U prvo vreme me je tešilo saznanje da će bar moji najbliži pogledati, ako ne i pročitati moje članke. Trebalo mi je da verujem, kako će na stranicama Iskre čitalac pronaći nešto zanimljivo i korisno što će sa njim rezonovati. Shvatila sam da je važno šta mislimo Google i ja, ali da je puno važnije šta misle čitaoci.
Kao i za većinu, za mene je na početku, rad na sajtu bio borba. Falilo mi je vremena, ideja, discipline, a iskrena da budem majstorski sam izbegavala da se sretnem sa ovim izazovima. Onog trenutka, kada sam odlučila da pogledam sebe u oči i preuzmem odgovornost za ono čime sam krenula da se bavim, promenio se i moj pogled i pristup svemu.
Odlučila sam da svake nedelje napišem po jedan članak (bar u početku). Kasnije se to menjalo, nekada više nekada manje zbog raznih životnih okolnosti, ali i mog ličnog preispitivanja. Danas, posle par godina rada, imama neku svoju rutinu koja mi predstavlja zadovoljstvo, ali obezbeđuje i produktivnost. Svaki dan (sem nedelje) jedan do dva sata dnevno pišem, prikupljam materijal, pripremam i obrađujem slike – posvećujem vreme svom sajtu koji je živ, zanimljiv i čitan sve više i više…
Pisanje i ponovo pronađena lakoća
Ranije, čitajući ono što drugi pišu nisam ni pomišljala da mogu da budem među ljudima prema kojima sam osećala veliko poštovanje. Danas je situacija drugačija, prema svim tim ljudima i dalje osećam poštovanje, ali poštujem i sebe i nemam potrebu ni da se poredim, ali ni da pripadam nekim grupama ili krugovima.
Idem svojim putem… Svi ti ljudi, kao i oni koje srećem, sa kojima radim, koji mi pišu predstavljaju inspiraciju i izazov za mene ne samo za pisanje, već i druge aspekte onoga što radim.
Kada sam već pomenula izazove i IDEJE su jedan od izazova pisanja. Kada sednem da pišem uvek sebi postavljam pitanja…
- Kako bi bilo da zajedno učimo?
- Šta je to što će interesovati čitaoce?
- Kako mogu da inspirišem čitaoca da zaviri u neke svoje kutke u koje još uvek nije kročio?
- Šta je to što motiviše čoveka da prepozna snagu koju nosi u sebi?
- Kako da…?
Nakon ovoga moj put se nastavlja. Kako će biti dalje možda ću pisati o tome kada napišem svojih tristoti članak. Hvala Kaobojagi i Milanu što mi je pružio priliku da svoje misli podelim sa vama, čitaocima. Hvala svima vama koji ste već domaći na Iskri, ali i vama koji ćete tek svratiti…