Mnogi od nas veoma rano, nauče da maštaju. Jednostavno neophodno nam je za odrastanje. Veština je to čijim se razvojem, na žalost, baš i ne bavimo ozbiljno ni dovoljno dugo. A trebali bi jer ona je esencijalna za naš razvoj, u svakom životnom dobu. Kućica u cveću, arhetipski je deo tog procesa.

To „produženo“bavljenje MAŠTOM nije baš podržano od strane većine roditelja, još manje od obrazovnog sistema, a nekako i deca žure da „budu velika“
Kao i sa razvojem crtanja i ova veština ostane kod mnogih na nivou nižih razreda. Tako naše kućice u cveću ostaju slične našim ranim crtežima…

Kućica u cveću reka pored nje
Kućica u cveću reka pored nje

Sa prestankom stvaranja novih zrelijih, razvijenijih formi iz mašte nekako dolazi do „zakržljavanja“, atrofije, naših kreativnih potencijala. To ima za posledicu da zadržimo „stare kreacije“ kako ne bi bila potpuna pustoš u našim mentalnim prostorima i gradilištima.

Jeftina sentimentalnost u borbi sa prolaznošću, poznatija kao čuvanje uspomena. Divljenje vlastitoj „kreativnosti“, potreba da se pokaže ta naša kreacija, da se drugom predstavi njena neponovljiva vrednost… samo su neki od razloga ovog „rasipnog“ ponašanja. Energija je suviše dragocena da bi je rasipali na „trice i kučine“, kič i jeftine privide…

Kućica u cveću, gradnja je sjajna vežba za maštu, održavanje preskupo.
Gradnja i razgradnja, da bi se ponovo gradilo od istih elemenata, modula, ideja… rekonfiguracija, reintegracija…

Održavanje je pored zauzeća prostora i gradivnih resursa zahtevno i energetski. To je upravo tema ovog teksta.

Oslobađanje mesta (memorije i resursa) za ponovnu gradnju ali i oslobađanje od potrebe ODRŽAVANJA izgrađenog, osim u slučaju da ono ima stvarnu svrhu i namenu.

U kakvom je stanju vaša kućica u cveću?


Kućica u cveću može biti ( u nekoj fazi jeste), jedno ili drugo. Dok je osmišljavamo i gradimo u mašti, ona je centar stvaralačkog procesa, smisao i idilična lepota, harmonična ili u dinamičkoj ravnoteži…

Kada je „završimo“ i kada „okošta“, kao ideja koja je deo naše „doslednosti“, može postati ozbiljan nepotreban energetski trošak u našoj mentalnoj mašineriji. Tada je vreme za nešto što možemo nazvati „Mentalna AUTOFAGIJA“ proces razgradnje i ponovnog korišćenja…