Многи од нас веома рано, науче да маштају. Једноставно неопходно нам је за одрастање. Вештина је то чијим се развојем, на жалост, баш и не бавимо озбиљно ни довољно дуго. А требали би јер она је есенцијална за наш развој, у сваком животном добу. Кућица у цвећу, архетипски је део тог процеса.
То „продужено“ бављење МАШТОМ није баш подржано од стране већине родитеља, још мање од образовног система, а некако и деца журе да „буду велика“…
Као и са развојем цртања и ова вештина остане код многих на нивоу нижих разреда. Тако наше кућице у цвећу остају сличне нашим раним цртежима…
Са престанком стварања нових зрелијих, развијенијих форми из маште некако долази до „закржљавања“, атрофије, наших креативних потенцијала. То има за последицу да задржимо „старе креације“ како не би била потпуна пустош у нашим менталним просторима и градилиштима.
Јефтина сентименталност у борби са пролазношћу, познатија као чување успомена. Дивљење властитој „креативности“, потреба да се покаже та наша креација, да се другом представи њена непоновљива вредност… само су неки од разлога овог „расипног“ понашања. Енергија је сувише драгоцена да би је расипали на „трице и кучине“, кич и јефтине привиде…
Одржавање је поред заузећа простора и градивних ресурса захтевно и енергетски. То је управо тема овог текста.
Ослобађање места (меморије и ресурса) за поновну градњу али и ослобађање од потребе ОДРЖАВАЊА изграђеног, осим у случају да оно има стварну сврху и намену.
У каквом је стању ваша кућица у цвећу?
Кућица у цвећу може бити ( у некој фази јесте), једно или друго. Док је осмишљавамо и градимо у машти, она је центар стваралачког процеса, смисао и идилична лепота, хармонична или у динамичкој равнотежи…
Када је „завршимо“ и када „окошта“, као идеја која је део наше „доследности“, може постати озбиљан непотребан енергетски трошак у нашој менталној машинерији. Тада је време за нешто што можемо назвати „Ментална АУТОФАГИЈА“ процес разградње и поновног коришћења…
