Пешак са потенцијалом – могао би бити опис многих од нас. Обични смо људи, без посебног статуса, порекла, дарова…
Нисмо важне „фигуре“, а поготово нисмо краљице и краљеви.
Ипак у сваком од нас постоји бескрајан потенцијал и могућност раста. Шаховским речником речено – остаје нам нада да доласком до краја табле, постанемо нешто друго.
Ипак метаморфоза, прображај пешака у даму, или моћног великог везира је на жалост веома ретка.
Пешаци углавном први страдају у позиционој борби, бивају заробљени, остају небрањени или су чак жртвовани. Потрошени и пре фазе када је трансформација могућа. Ипак ако дочекају завршну фазу партије, шансе им се повећавају, а потенцијал сваког пешака постаје важан.
Сваки преображај, трансформација или метаморфоза захтевају неке „посебне услове“, зависно од конкретне приче, па се овде нећу бавити њима.
Оно што је у правилу заједничко је присуство неког добронамерног, стрпљивог и мудрог – учитеља, помагача, чаробњака. За многе је та фигура, у шаху али и животу, био човек коме је овај текст посвећен.
Искрена вера у вредност и величину потенцијала сваког човека, чак и када он сам није тога свестан, била је једна од основних поставки, његовог погледа на свет.
Ову идеју, о могућности раста и развоја људских потенцијала, произишлу из Јунгове психолошке теорије, користио је за уводни део говора. Овај говор, похвалу шаху и људском развоју, обележио је затварање првог универзитетског првенства у шаху, веома успелу шаховску манифестацију.
Она се никада не би десила, без његове огромне жеље и посвећености, али и озбиљног рада на организацији.
Прича је о две велике психолошке теорије, од којих једна нема никакву веру у развој детерминисаног човека (Фројд). Насупрот ње је школа са великим поверењем у тај развој, а управо је шах један од начина да радимо на њему…
Пешак са потенцијалом – партија још траје
Радио је Младен, посвећено и предано, улажући себе у све што је радио. Траг тога рада, улагања, давања, остао је на многим местима, у свету шаха а и изван њега.
Меморијални турнир „Sjećanje na Mladena Davidovića“, враћа нам Младена, барем у мислима и сећањима.
Можда је његов долазак до краја животне шаховске табле, прича о испуњењу потенцијала…
